Da lep dan privlači još lepše veče to je istina živa. Znam to odavno. Ponekad samo zaboravim malo, ali to su kratke amnezije.
I vredi spašavati svet.
Toliko je divan.
I ukusan. Kao pomfit i pohovani luk. Kao gorko- slatki tonik sa puno leda. Pardon, džin-tonik.
I nežan kao februarsko proletnji vetar niz Usku ulicu.
I romantično setan kao fotografije na kojima poziraš u haljinama kraj starinskog nameštaja u modernom stilu. I smeškaš se luckasto i zagonetno kao muzika što teče.
Iako često deluje da nije baš takav, popraviš ga malo sebi u kratkom potezu.
Kad se jako oljutiš od kulena dodaš ekstra preliva od karamele na kolač i još duplu kuglu omiljenog sladoleda pored.
Namestiš kosu ili naneseš sjaj na usne.
Ostaviš neki novac nekom ko spusti onu tužno ispisanu karticu na tvoj sto. I ne, nećeš danas da veruješ da je lažna. Ti to ne znaš, ali time negde kupiš malu zvezdu za “nedajbože” sebi ili nekom svom.
Iznenadiš nekog pravim pismom ili poklonom malog simboličnog sadržaja.
Setiš se prošlog jula i oluje. Poželiš još nekoliko desetina takvih obično neobičnih ludorija.
I onda uveče ti stigne najlepša vest.
Jedan dečak je našao svoj dom. Topli, šareni, pravi dom. I dva srca da ga greju. I samo svoju sobu i šolju. I svoje dvorište i kuče. Svoju mamu i svog tatu.
A ta mama je moja drugarica. Zna da zagrli opasno jako i da bije ljute bitke lavovski besno.
Sve jučerašnje nagrade ovog sveta baš njima pripadaju. I neka joj i ona zvezdica.
Bar zato vredi spašavati svet.
Ukusan je i lep