Ona se u stvari zvala Bosiljka.
Ja sam joj dala ime Barbara od prvog momenta kad smo se srele i kad mi je pružila tanku ruku sa nizom zveckavih narukvica i nasmešila nekako francuski. Ne, ja nisam nikad videla neku pravu Francuskinju. Neku kojoj su deda, pradeda i svi ostali preci pecali kraj Sene ili u nekoj Provansi gajili razna začinska bilja i kombinovali ukuse za sireve. Ali sam znala Prevera. Meni je ta Bosiljka izgledala onako kao što bi mi izgledala njegova Barbara.
Visoka, tankih dugih nogu, uvek u crnim lakovanim čizmicama i mini suknji grešne dužine. Kesavi džemper bi svakom drugom stajao kao džak, a na njoj bio kao skupocenog butika koji se zove onako fino „La…nešto“. Pozajmljivala sam ga više puta, nameštala da stoji kako njoj stoji, a uvek odustala na kraju i obukla svoje šarene stvari. Ne može svako da se nosi po francuski.
Niti da ima urođenu finoću pokreta dok priča i crta u vazduhu rukom krugove i elipse, kad jede malim zalogajim ili pali cigaretu. Ni u pogledu da krije malu plavu senku, zalutali talas sa Azurne obale, koji se nabolje vidi sa kad je napolju oblačno jer ostaje jednako plav i kad je okolo sivo i mračno.
I nema veze što je rasla u blatnjavoj, zabačenoj varošici na jugu i što su joj nadenuli ime po babi, koje je ona tako britko izgovarala uvek zabacujući svoju do struka dugu, ravnu kosu, kao ga ukrašava tim potezom.
“ Baš sam ti ja Barbara..
Što radi na njivi, ustaje u pet da stigne u školu ili da skuplja šljive za rakiju svaki dan. To ne rade šik Parižanke“
„To nema veze, tvoja roda zalutala malo „
A da su njeni mama i tata makar jednom čuli Šerbedžiju kako govori te Preverove stihove sigurna sam da bi se pitali: „Otkud ovaj čovek zna našu Bosu pa joj pesmu posvetio?“
I tako, osta ona kao Barbara svima i samoj sebi. Obožavala sam da je vičem preko ulice „Barbaraaa!!!“, kao onaj lik u pesmi. Smejala se zvonko i mahala penjući se na prste i glumeći kao da maše sa Ajfelove kule. I kupili smo joj beretku za rođendan. I terali je da šeta ravno kao na modnoj pisti i da obeća da će probati da bude model negde, pošalje nam razlednicu i kupi majice sa „Pepe la tvorom“ .
I takva se jednog junskog jutra vrati prašnjavim autobusom u svoj provincijski deo svemira. Leto je bubnjalo u glavi i tamo se na nekoj Mlavi zaljubi u nekog tupana što joj bebu napravi. I oduva sve one francuske šansone prosute po travi.