U našem dvorištu rasle su svakojake biljke, a u bašti je posebno rezervisano mesto, odmah kraj uličnog bedema, imao beli i crni luk.
Kad je mlad, u proleće, jeli smo ga uz spanać, jaja “na oko” i slaninicu reš pečenu. Posle se leti pretvarao u niz pletenica, koje su savijene u vence visile na vratima šupe i svuda po dvorištu da se polako suše.
Deda nas je još kao male naučio na jedan zdrav doručak, koji ja baš i nisam volela, kao što nisam volela ništa što nije bilo slatko. To su bile “raženjičke” na slovačkom, hleb prepečen na vreloj plotni “smederevca”, natrljan dobro čenom belog luka i namazan svinjskom mašću dok je još vreo, da dobro upije. Uz to je išao i čaj od kamilice, brane po jendecima na ulici i sušene na gonku, jer je tu uvek bilo sunčano. Deda je svakog dana sa posla dolazio direktno kući na doručak. I uvek tačno u deset čuje se zvonce njegovog crnog bicikla. Tad je čaj skoro gotov, a hleb se razbaci po vreloj ploči šporeta. Baba čisti beli luk, briše ruku i prihvata mu crnu “poslovnu” torbu. To je jedan uigran ples bez reči. Sestra ga uveliko već čeka kod vrata letnje kuhinjice, a mene love po dvorištu ne bi li i ja pojela parče. Ona je motala više komada bez problema, pa joj je koža uveče i pored sapuna mirisala po tom belom luku.
“To je zdravlje..” gunđao je deda, kad bi neko rekao da beli luk ne miriše. U tom našem ritualnom doručku čula se samo reč “Mmmm”, hrskanje zalogaja i srkutanje vrelog čaja.
Da, ta kombinacija vruće kamilice i starog, reš prepečenog, obelolučenog hleba, bila je savršenog ukusa, samo ja to nisam htela da priznam.
Danas pravim kojekakve bruskete i obogaćen tost, mackam svim i svačim, posipam origanom, bisiljkom, parmezanom i belim lukom. Nije tako jednostavno napraviti “raženjičke” onog ukusa.
Tajna recepta je izgleda u “samederevcu”, letnjoj kujni i starim akterima ove priče kako sede za stolom i uživaju u savršenom doručku.