Blog

Kukurek

Ako biram gde da se sakrijem od svega to je ispod kukureka.
Zato što ne raste u gomili i ne mora da sluša šta tračaju visibabe i ljubičice. Ljupke i raspoložene u sunčana jutra isto kao i u kišna.
Opasno mu ide na živce što se od rane zore prepiru koja je lepša i svežija ustala. I što se smeju okolnom maslačku, jer se računa u korov i što nije vesnik ničega. Ima ga i zimi i leti. I što niko ne jurca da ga bere kao njih. Budalaste su te lepe biljčice.
Zato neće da sedi sa njima. Mada se u isto vreme rode, rastu i najavljuju proleće.
On ne miriše. Ne pravi se važan. Pogne glavu jer se začitao, a ne što se nesto stidi. Malo je namćorast.
Dok je još mlad i on bulji gore u nebesa.Trepće žućkastim tepavicama na Sunce. Kad navrši deset centimetara već je poprilično zagazio u mart i naslušao se raznih priča, a možda mu se i smučilo malo da se svake godine budi u istoj šumi na istom mestu, pa pogne glavu negde popodne i dremne. Čita neke uvele listove na vrhovima svog korenja. Broji bube i gusenice.
I pravi mali hlad za dobronamernike.
Eto, tu bih da se sakrijem kad mi dođe muka od svih priča i stvari koje srećem u mimohodu sa vremenom. O raznim virusima, migrantima, izborima, mučenjima, bolestima, ostavljenim ljudima i tužnim životinjama. Zabataljenim svetovima. I samouništenjima. I tome da svi sve vide i nikom ništa. Tako nekim stvarima, na koje se čak i sad ponekad zalećem, kao onaj šašavi lik na vetrenjače, u noćima punog Meseca.
Ali sve ređe, sve ređe. Valjda sam i ja dorasla do nekih svojih deset centimetara.
“O Barbara, kakva je svinjarija rat…”, rekoh jutros Okatoj i odoh u šumu pod najdalji mogući kukurek.
Danas tako.