Volim širinu.
Da se zavaljam u travu i trčim po livadi.
To radim u Sremu redovno. Duva stalno vetar, pa nosi svuda moj ludi smeh. Zapnem i padam dvesta puta, isprljam se i kosa mu se napuni travkama, dođem kući kao strašilo.
Pazarim tako jednom i nekog krpelja.
Tih dana sam kupila neki prirodni sapun sa semenkama lana, koje su stalno nešto ostajale zalepljene na koži, pa sam mislila, gledajući se u ogledalo, da mi je na vratu ostala ta semenka. Lepo ja to probam peškirom da skinem, a ono neće, pa onda probam noktom jače i nekako skinem. Još vidim nešto malo krv na prstu, a na toj “ljuspici” mrdaju nogice. E, tad se setih da postoje krpelji. O stravi, koja mi se složila u glavi tog momenta, suvišno je pričati. Uglavnom, sve se to super završilo, ništa nije ostalo, doktorica se živa ismejala mojoj kratkoj priči i rekla: “Ako ti bude ovo, ovo… i ovo, e to ti je od krpelja.” Od tad stalno imam to, to i to, sve što mi je rekla. I pored toga što sam vadila krv na ono što prenosi krpelj i što je bilo u redu, sad kad mi je nešto loše, uvek se kaže: “Ma, to joj je od krpelja”
O škorpiji zato ćutim. Ušla mi u patiku jedne noći u Zadru i ujutru kad sam se obuvala u palcu osetim bol kao kad pčela ubode. Krenem da ispresam, izađe fino ona sa onim repićem gore uvrnutim i pobegne pod krevet. Čitav dan sam čekala neko trovanje i nešto kao neki smrtonosni znak. Kupala se u moru kao ni jedan dan pre, misleći da mi je zadnji. Ništa. Možda je bila neka dobroćudna .To nikad neću znati, jer sam je uveče u sobi zatekla sasvim nepokretnu na zidiću kraj lampe.
Šta joj se desilo pričale su se razne teorije.
Da joj moja krv teško pala. Da je alergična. Da je htela da se ubije, pa je zato baš mene ujela.
I tako te izmišljotine…
Ja i dalje volim da trčim livadama.
Jurim svoje senke.
Na Žabljaku, u nizu predivnih, postoji jedna posebna, kao ona iz slikovnica o Hajdi. Uvek tuda jezdimo putujući na more i sad će morati da se zaustavi tu kolima i da mi da makar pola sata hvatanja tog jednog savršenog planinskog prostranstva. Stići ćemo do mora već nekako, večnost je pred nama.
Tako snevam budna svašta ovih dana.
Kad sam pretekla škorpiji, pa valjda ću i ovoj nevidljivoj bubi.