Ovakve bih stepenice da imam.
Da budu od razih pločica, ovakvih nekih šara.
Sa sunčane strane kuće, da ujutru mogu tu da sedim, pijem kafu i sunčam snove što su osvanuli u glavi. Bude ih svakakvih bogme, nekim baš treba Sunce i baš ga vole. Na toj zlatnoj svetlosti čuda mogu da naprave. Pa se desi tako da njima zbunim ljude i oni tako zbunjeni pakuju kofer za put negde po mojim instrukcijama i tim mapama što mi se ukazale u glavi. Ako ih brzo ne ucrtam u papir izbledeće do podneva i posle se neću setiti tajnog puta, niti imena mesta, ni usputnih kafana.
Prosto ti snovi izblede na Suncu, kao što su se i rodili na Mesecu, za čas. Ako ih ne uloviš na vreme odoše. Zaboraviš ih u toku dana, možda se neki delić u oku zadrži, ali se nikako ne mož setiti kojoj slagalici pripada. I onda i ti delići do mraka nestanu. I niko neće znati koliko je bio lep taj san.
Zato, uz kafu, uvek nosim mali notes i olovku.
Neki se snovi zorom sakriju u mraku i čekaju da se smrkne i da mi opet dobuju u glavi. Njih sam već odustala da teram na Sunce i neka ih u toj pomračini. To su neki blesavi snovi, onako naopaki. Pustoline žive.
Takvima je i mesto u senci.
Nisu to baš nežni đurđevci od snova. Više su “noćne frajle”. Opojni po mraku, a po danu gotovo obični i neprimetni. Kao Dr.Džekil i mister Hajd. Božesačuvaj snovi. E, takvi.
Ove šarene pločice možda ih i izmame nekako napolje. Pa da ih ja pustim namerno da izblede tu na ovim šarama ili ih zapišem u tajni tefter sa raznim mađijama da tamo ćute. U prašini na poslednjoj polici.

Baš bi mi trebale ove stepenice.
Nije nužno sa se njima penjem negde.
Toliko su lepe da su dosta samo i za sedenje.
Može i bez snova, kafe i svega.
Samo za sedenje i gledanje.