Sigurno nas posmatra neko dok se šetamo po svetu širokom. Neko nevidljiv i moćan svojim svevidećim okom. Iz prikrajka gleda šta radimo, kako se smejemo, kakve planove kujemo i snove snujemo.
Možda ni ne znamo, dok nešto smišljamo ,da taj sve čuje i sve zapisuje. Ako si rešio da napokon podvučeš crtu, on se možda baš nađe na putu, namigne obližnjem prutu i reši da ti zakuva igranku ljutu. Uveče napravi narandžast zalazak, dogovori se sa Suncem da brže ode i zvezdama plati da kolo vode. Namesti Mesecu šešir kicoški da nosi, pogodi sa Ciganima ozbiljnu svirku, onu što vetru prkosi. Kafanu otvori blizu tvog drvorišta i sredi da se drugo ne čuje apsolutno ništa.
U dosluhu je sa svima i sve baš može da uštima.
I to da ti izađeš da istreseš mrve od hleba u momentu baš kad svirci zasviraju onu što ne treba. Šapne ti da imaš u frižideru i crnog vina, onda naredi da se čuje samo violina i posmatra te tako blesavu sa visina. Dok sediš sa čašom na stepenici, ogrnuta po ramenima februarom kao aprilom, vidiš sebe kako u nekoj dokolici hvataš snove leptirovim krilom. I zamisliš se i zagledaš, i zamalo toj njegovoj igri da se predaš. Ali na sreću to sve traje kratko, jer iz kuće se čuje: “Jel ima nešto slatko?” I tu violina prestane i shvatiš da tu si gde si, a sve drugo u prošloj bajci mora da ostane.
Unutra je već spreman film i šolje sa kuvanim vinom. I dok zatvaraš vrata za violinom, šapneš Nevidljivom da se zeznuo kad je mislio da ne znaš kako se šunja svuda širinom.
I da si zadovoljna ovom sadašnjom svojom vojvođanskom divljinom.
I da mu je bolje da rašava svetske probleme, a ne da tu brka tvoje snove, planove i dileme.