Na Zlatiboru. Gladni stomaci i još gladnije oči.
“Kod Milunke” porcije nisu za igranje. Karađorđeva šnicla viri iz tanjira i puši se. Miris je totalna blud. I umesto da je, kao fina dama, secnem sa kraja i jedem elegantnim malim zalogajima, žvaćem minutama i uživam u ukusu, ja zabodem viljušku u sredinu i tu vreme stane kao u filmu. Iz sredine kao iz vulkana izleti sav kajmak vreo, i sir, i svi prelepi sokovi iz mučenog Karađorđa. I sve se to sruči meni na haljinu. Morala sam da izvedem da je baš tako trebalo i da se to tako jede, jer su svi okolo gledali u mene. Konobar se maksimalno profi suzdržavao da ne pukne od smeha i ne izvrne tacnu. Na uvo mi šapnu u prolazu: “Može još jedna malinica?”
Pogledah ga bledo.
“Ma, može dve i leda, puno..” mislim se dok gledam fleku što se razliva preko cvetova i pravim se da mi nije ništa. Posle još moram da špaciram do jezera, da se uslikam pored onog seljaka sa magarcem i obavim sitni šoping. Apartman nam daleko u šumi radi ptica i borova i samoće. Vazduha, vukova i opšte prirode. E živote, neće valjda jedna masna fleka da mi upropasti uživanciju? Baš onako momački masna fleka na najlepšoj cvetnoj haljinici.
Ali kafanske cure i dobri konobari imaju poseban vajb. Stiže dupla malina sa ledom, ista ona iz mojih misli. Namigne mi on drugarski.
Posle drugog gutljaja osvetim se podloj šnicli.
Posle se smrkavalo i više nisam obraćala pažnju na to što su i palačinke sa vrućim kremom bile malo nestašne i razbacivale se naokolo mlevenim orasima. Briga me bilo baš i kad su se ljudi za mnom okretali jer je moj “Chanel chance” dobio mirisnu podnotu zlatiborskog kajmaka.
Uteših se usput i jednim hladnim “Mohitom”.
Spakujem haljinče u kesu uz obećanje da ću je koliko sutra na moru već oribati slanom vodom i “krmećakom” sapunom. Ako ne zaboravim.
A zaboravila sam potpuno. Tek je nađoh posle par dana u ćošku gepeka umotanu u pet kesa nekog nezavidnog mirisa.
To je ono kad konobar zna svoj posao.
Kao pravi spasilac.